среда, 30. новембар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Као у пјесми изгубљен


Као у пјесми изгубљен

Мора да се нешто чудно догодило
Коб за коју немам имена
Догађа ми се оно
Што нисам ни сањао
Град се пуни непознатим људима
И облацима са запада
Већ данима грми и сијева
А вријеме му није
Не знам из којег разлога упорност
Та болесна потреба
Да чамим и ишчекујем на шинама
Мој воз неће доћи
Остао је на споредном колосијеку
Сада долазе неки други возови
И неки други путници искрсавају
И ишчезавају непрестано
Док лију тешке оловне кише

Мирослав Б. Душанић


 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

2 коментара:

Savko Pećić Pesa је рекао...

Драги пријетељу Миро, много ме дирнула ова пјесма пуна емоција.
Али,твоји возови не касне и не одлазе, него долазе !
Искрено Песа !

Миррослав Б Душанић је рекао...

Чини ми се, драги пријатељу, да се нас два помало надопуњујемо.
Све што Ти описа са извора (што би рекли, „са лица мјеста“): радост,
и шароликост, и свјетлост, и топлота, и љепота нашег дома и
крајолика, нашег човјека са свим својим врлинама и манама..., ја из
туђине само поново зажељех, зажалих и оплаках...

Искрености, с искреношћу!