 |
Босонога,
У твоме сам сну.
Тихо ли ромори киша вина.
Полакомила се и чаша на
Твоја уста.
А на богатом послужавнику
Мјесечине, у црној свили ноћи,
Предајем ти двије диње.
Твој дар само је
Труо нар и тишина.
Желим да ти кажем:
Ти тренуци неба и руку
Што тако сурово ми пружаш
Слама су и бреме
Овој кобиластој ноћи.
Куда ли ћеш тако поносан и
Дубоко несрећан, а вани пада?
Хеј...
Људи се не остављају тако.
Александра Мариловић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар